Doba Misterija – prvi utisci
10/2/2008
... Ovo je samo vrh ledenog brega, u vidu karti za koje smatram da će najviše uticati na igru u celini...
Slovenske mitologije u Izvorima ima:
Tekstovi
Osnovni nivo
Magija Izvora - Magični svet igre Izvori magije
Atrian, 13/4/2007
VIZIJE
Ovo nije veselo mesto. Masivni kamen je protkan runama tako gusto urezanim da se čini da teku jedne preko drugih. Treperava svetlost masnih baklji baca senke na nepregledni niz vrata. Iza nekih se čuje jaukanje, iza nekih cerekanje, ali iza svih se oseća težak miris očaja... i nečeg mnogo dubljeg. Vijugavi hodnik se spušta sve niže i niže, sa nivoa na nivo. Tu i tamo promakne poneka tamna sen, ali uglavnom je mesto pusto. Samo hladna promaja cvileći prolazi ovuda.
Kap, kap... Kapanje vode sa memljivih zidova označava kraj hodnika. Masivna hrastova vrata, toliko stara da su se skoro pretvorila u kamen, osvetljena su mutnom svetlošću pečurki. Reza oko koje se rđa i buđ bore za prevlast. Minijaturna prostorija golih zidova, sa jednim otvorom na vrhu, dovoljno velikim da hrana i utamničeni vazduh uđu unutra, nedovoljno velik da krici beznađa pobegnu. Na sredini pogrbljena prilika ogrnuta samo svojom prljavom kosom, sa dugim zakrivljenim noktima, prilika čije su oči pokrivene mlečno belom skramom večne tame. Obgrljenih kolena klati se napred-nazad, baleći pri tom i ispuštajući grgutave zvuke. „Devet očiju na devet glavica, šuma puna kiše i latice boje otvorenog mesa... Veo na žrvnju, ugarak u koljivu... Ako drvo padne i nikog nema, da li to znači da sam ja opet ja? Devet očiju na devet glavica...“
Tri prilike u teškim ogrtačima boje dubina okružiše drhtavog starca. „Zdenk Rogoš!“ Na pomen svog imena starac se trže, a odjek izrečenog kao da je i dalje lebdeo i odbijao se o ogrtače pridošlica... „Čak i slomljen, tvoj um i dalje pripada Konklavi. Zahtevamo povraćaj onoga što smo ti odavno dali. Podari nam svoje vizije!“
Starac poskoči sa osmehom punim skrhanih nada. „Oni su opet tu... Krtice u krtičnjacima, lasice u jazbinama... Opet me posećuju... Opet žele da pretražuju moje meso za zrakom zakopanim u meni... Vetrovnik mi ga je poklonio i Pravdostrojitelj posvetio...“
„Aaaah... Bežite seni nedostojne... Vratite se u kapavu šumu...“ Središnja prilika se povi malo i hladnom šakom, koščatom poput granja na letnjem suncu, pomilova obraz bezumnika. „Pogledaj jasno poslednji put... brate... i reci nam šta se krije iza vela.“ Prilika pređe rukom preko usahlih očiju, i skrame namah nestade, a u Zdenkovim očima se javi plam, nalik buđenju feniksa...
„Vidim... vidim... Val će na val udariti... Brat na brata... Spas dolazi iz kolevke sunca, od prognanih i neželjenih... Planina od leda protkana srebrom, ledeni vetar mudrosti...“ Napras, prorok poče da se grči i da drhti, sedefna pena mu udari na usta. Oči su kolutale lobanjom poput pobesnelih kurjaka. „Vidim klasje samleveno, vidim ljude požnjevene... Sedam kruna na šest glava, kruna nenošena gromom ukrašena... Hram sa mesecom na tornju, i zvezde padaće na njega i od njih će se oružja kovati... Stari zaveti pogaženi, a novi nestvoreni... Sve zbog srebra u oku...“
Zaklonjene senkama prilike su posmatrale kako se Zdenk uvija na podu, kako mu se mišići migolje pod kožom poput jegulja u vrelom ulju. Sam vazduh je bio nabijem magijskim elektricitetom i kovitlao se besno poput divljih zugova. „Ljubav u plamenu začeta, u grobu sneva... Buđenje dece gorja je blizu... Crveni skakavci su oblak koji se primiče... Uz zvuk slomljenog roga spavač se budi iz kamena, i peva pesmu ognja... Kako će svi lepo plesati... Vatrene piruete, užareni nakloni, gorući kniksevi... Gorući mač sa srebrnom oštricom će se zariti u suštinu...“
Sada su već i zidovi podrhtavali i sve četiri prilike su bile podignute od poda dok su ogrtači šibali poput repova zmajeva, a kristalne oči plamtele. Smrtno telo vidovnjaka je popuštalo pod vizijom i na stotinu mesta ga je koža izneverila i nudila svoju unutrašnjost besramno na uvid. „Krvlju optočeno lišće padaće na ramena velikana... Bliži se čas kada će vas sve odbrane izdati osim zida od drveća... Sveti rat gonjen srebrnim hrastom... Očnjak se diže ka nebu i odjekuje urlik iz nebrojeno nemih grla... Kako je lepa, kako savršena, moja malena...“
Jedna od prilika pokuša da kaže nešto, ali gromoglasje je bilo nenadmašivo. Zdenkove kosti su se skaredno osmehivale prisutnima. Mesec je svojim kopljima pokušavao da umiri haos u ćeliji... Bezuspešno... „A sa istoka dolazi tama... Konačna i večita, tama od koje ni grobovi neće biti sklonište... Gvozdeni zubi će se sklopiti oko grla sveta i piće njegovu krv, sve dok svega ne nestane. Aaaaa!!!! On se budi... on se budi.. BUDI SE!!!“
„Srebrne pčele mu ne daju mira, bodu ga iz sna... Otac će pojesti svoju decu i sve će ponovo biti savršeno...“ Uz te reči vihor utihnu i tri tela se spustiše, a jedno pade na grubi pod. Skarletni mlaz je izlazio iz Zdenkovih ustiju, ali je plam života još bio u njemu. Jedna od zakukuljenih prilika mu priđe. Unesrećeni prorok podiže oči ka njoj. Oči su sada bile jame tame.
„Da li sam sada... slobodan... brate...?“ Umesto odgovora, nastupi trenutak u kome je vreme stalo. A zatim, zbacivši kapuljaču, prilika poče da se grohotno smeje. Uhvatila je svoje lice i uz jedan prefinjen pokret skinula ga sa sebe. Ispod se nazirala tama koja se koprcala kao hiljadu besnih crva. „Ne, dragi moj Rogošu, tvoj dug prema Konklavi nije isplaćen, čak bih posle tvog današnjeg nastupa rekao da se stostruko uvećao... Znaj, starče, da će sve ovo biti prosleđeno Gospodaru, da će on razumeti, i da će Volja njegova biti na ovoj ravni!“
Uz zlokoban kez prilika se okrete, istovremeno sa ostale dve, i bez reči napustiše ćeliju. Otvor na tavanici ipak nije bio dovoljno mali da suzbije urlikanje prokletog...