Izvori magije - Valakija

Atrian, 25/12/2006

VALAKIJA

Učenici su bili zbunjeni. Sa jedne strane, retko ko je imao privilegiju da se privatno konsultuje sa Učiteljem, a kamo li da zasluži čast da obitava u njegovoj sobi; ovoga puta su čak petorica istovremeno bila pozvana u Učiteljeve odaje. Neka tiha zebnja usadila se u njihova srca i poput jutarnjeg mraza se širila njihovim telima.

Sa druge strane, soba je bila u suprotnosti sa hladnim, uzdržanim držanjem Vlacislava. Veoma neuredna, pergamenata razbacanih na sve strane, sa nekoliko jednostavnih ali lepih tapiserija na zidovima, i ogromnim kandelabrom, sa koga se vosak slivao u potočićima. Uz tihu škripu masivnih hrastovih vrata dve prilike uđoše u sobu. Učenici se odmah nakloniše Vlacislavu, a kada prepoznaše drugu priliku njihova čela dodirnuše pod. “Učitelju... nisu nas obavestili... nismo znali da će i njegovo gospodstvo biti prisutno... dočekali bismo ga bolje...”

Druga prilika je bila nešto viša od Vlacislava i neuporedivo mlađa, skoro mlađa čak i od učenika koji su klečali pred njom, sa kosom boje tamnog meda i očima zelenim poput gorskih jezera. Nosio je dublet od bogatog tamno-plavog brokata, i čelo mu je krasila srebrna tijara. Učenicima je bio poznat sa povremenih javnih govora, kao i iz priča starijih. Pred njima je bio lično Arkadije, najmlađi i, kako vele stari, najmoćniji od svih temporalnih manipulatora. Sa nepunih trideset zima već je bio predsedavajući Esnafa.

“Manite se tih formalnosti, pozvao sam vas ovde zbog mnogo važnijih stvari”, dubokim glasom u kome se osećao neverovatan teret započe Vlacislav, a učenici namah prebledeše. “Moram znati da li volite Striboga?!” “Naravno, Učitelju!”, gromko odgovoriše mladići. “Volite li Valakiju?!” “Da, Učitelju!” “Volite li celi ovaj naš svet i jeste li spremni da ga branite do poslednjeg vašeg daha, do poslednjeg dela vaše duše, da ga branite sve dok poslednja zvezda ne zgasne i ne utihne čak i večiti severac!?!” “Naravno, Učitelju! Do poslednjeg zraka Severnjače i po poslednjeg huka severca!”, zagromiše mladići sa ledom u glasu i injem u očima.

Samo za trenutak oči staroga Vlacislava kao da malo omekšaše. “U tom slučaju, deco moja...” Ova rečenica nikada ne beše završena, jer toga trenutku Arkadijeve crte lica krenuše da se tope. Prosu se bela kosa, njegova koža dobi nijansu zimskog neba, a oči postaše dva rubina. “Imitator! Pazite leđa, Učitelju!” uz krik se najbliži baci na Učitelja ne bi li ga zaštitio, mada nije preleteo ni pola puta kada je misteriozno ostao da visi u vazduhu. Ostali učenici takođe otkriše da ne mogu da pomeraju udove, kao ni da koriste glasne žice. Međutim, ovaj probražaj kao da nije doticao Vlacislava. “Draga deco, zima mi još uvek nije uzela ni oči, ni mozak, a hvala Stribogu ni moje moći. Morate razumeti zašto sam vas pitao gde leži vaša lojalnost, a vi ste je položili pod noge Striboga i Valakije; sada ćete čuti pravu istoriju naše zemlje, a ne obmane kojima nas Konklava uči!” I glasom milozvučnim poput pesme anđela, onaj što ga smatrahu za Arkadija otpoče priču.

“Valakija je jedna od najstarijih zemalja, možda i prva koja je naseljena. Sa severa nas okružuju Stribogovi dvori, masiv ledenih planina čiji vrhovi cepaju nebo i koje još niko nije uspeo da pređe. Na zapadu leži bezmerno Magleno more, za čije granice ni vodenjaci ne znaju. Na istoku i zapadu smo omeženi delom sa Grotlom, delom sa Perunovom Kraljevinom. Najveći deo kopnenog dela Valakije naseljavaju ljudi, dok je ne tako mnogobrojno zverinje uglavnom navikuto na led i sneg, baš kao i mnogobrojne manifestacije volje Stribogove, oličene u ledenim i vodenim stihijama. I to je ste istinito što ste znali od ranije; međutim istorija, ta baklja vodilja koja nam osvetljava put u budućnost, bila je zamagljena za vas. Sada ćete čuti istinu, čistu i jasnu kao zidovi Stribogovog dvora.”

“Nekada davno, čak i pre Doba Čuda, vodenjaci su bili robovi u Valakiji. Svaki čarobnjak koji je i malo držao do sebe imao je po nekolicinu robova, koji su bili držani u najjadnijim uslovima i umirali nakon najviše pet zima. Ostatak vodenjaka je bio prisiljen da radi kao robovska snaga u podvodnim rudnicima. Svi znate da život potiče iz mora, i da smo mi Valakijanci zbog toga najčistija rasa. Međutim, Konklava je tada, a u potaji još uvek misle isto, propagirala kako su vodenjaci nesavršeni, kako kod njih nije došlo do potpunog probražaja, kako je njih Stribog prokleo da nikada ne hodaju po ovoj našoj zemlji. I nekoliko vekova su se vodenjaci zlopatili, i izgledalo je da njihove molitve i jauke severac nosi daleko od Striboga.”

“Međutim, desi se da se raširi priča među vodenjacima kako su oni u stvari od samog Striboga izabrana rasa, jer su, za razliku od ljudi, oni zadržali aspekt mora u sebi i mogu u njemu boraviti neograničeno vreme. I tako krete pobuna. Krvavi rat se vodio, i zemlja je bila u rasulu, i videći to zavidni susedi kretoše u invaziju. I videvši da će Valakija pasti, veće Čarobnjaka, tada smešteno u Tiru, izdade edikt kojim se vodenjaci priznaju kao ravnopravni sa ljudima. Kao odštetu za učinjeno im zlo, dadoše im se vode oko Valakije, kao i palate u Kreontu i Nasu. I tako naša zemlja prebrodi prvu krizu.”

“Tokom vekova, primetilo se da se sve više dece rađa koja imaju dar da vide tokove vremena, a najobdareniji od njih su čak mogli i da utiču na njih. Kako je rastao broj tada nazvanih temporalnih manipulatora, tako je rasla i njihova moć. Rasla je sve dotle dok nisu postali toliko moćni da ukinu veće Čarobnjaka i osnuju sopstveni Esnaf. Međutim, i kroz sve te promene, Konklava je opstajala. Ako je Esnaf postao upravno telo Valakije, Konklava je zadržala uticaj u sprovođenju unutrašnjiih zakona i posedovala i dalje ogroman deo kontrole nad armijama Striboga.”

“Kao što je rastao broj novorođenčadi koja su mogla videti vreme, tako se pojavio i novi fenomen. Na svakih sto potencijalnih članova Esnafa, rađalo se i jedno dete sa neobičnom fizionomijom, uvek zagasito plave kože i kose bele poput snega. Neke majke su u strahu umoravale ovu decu, dok su ih druge videle kao dar od boga. Međutim, primetilo se da takvi «ljudi» imaju moć da čitaju tuđi um poput kakvog pergamenta. Neki su čak tvrdili i da oni mogu manipulisati umom čovečjim i terati ga na svakojake stvari. Oni sami nikada nisu tvrdili tako nešto, niti su ikada pokazivali isto.” “I vreme je tako prolazilo sve dok se šaka psihogena, što je ime kojim su ih tada pogrdno nazvali, nije usprotivila jednoj odluci Esnafa, govoreći kako namerno pogrešno interpretiraju prošlost u sopstvenu korist. I tako otpoče drugi pogrom.”

“Malobrojni psihogeni nisu se mogli suprotstaviti udruženim snagama Esnafa i Konklave, koji su ih proglasili jereticima i špijunima drugih zemalja. Kako su sve više gubili poverenje kod običnog naroda, svi psihogeni su se dobrovoljno povukli na krajni zapad, na obale Maglenog mora. Međutim, Konklavi ni to nije bilo dovoljno. Obučavali su posebnu vrstu čarobnjaka, neuromansere, ljude koji su mogli da u potpunosti blokiraju moći psihogena. Uz pomoć divova i stihija, na napuštenom ostrvu u sred mora su sagradili manje grad, a više zatvor i tu izgnali sve psihogene. To mesto je Id. I od tada, psihogene, nas” – u glasu pripovedača se osetila neka skrivena bol – “naši najbliži, naši sunarodnici, naša braća smatraju izdajnicima svoga roda, iako zapravo sve i činimo za dobrobit naše zemlje.”

I tek tada se Vlacislav ponovo umeša u razgovor. “Ja sam imao prilike da posetim Id i verujem im u potpunosti. Ne osuđujem ni našu ostalu braću, ali sada u ovim teškim vremenima moramo svi opet kao nekada davno stati pod barjak Severnjače i učiniti sve da odbranimo ovaj svet. Sve ove strahote koje ste videli i osetili u poslednje vreme su samo senka zla koje dolazi. I osećam da dolazi sa zapada. Spremite se deco moja. Do ponoći treba da smo u Idu.”