Mala šuma, mnogo vilenjaka
19/02/2007
"... Vilenjaci su meni omiljena rasa. Iako su naizgled nejaki i sitni, ova bića predstavljaju zdravu silu: prirodnu, moćnu i nezaustavljivu..."
Za Izvore ste čuli:
Tekstovi
Osnovni nivo
Magija Izvora - Magični svet igre Izvori magije
Boo, 16/1/2006
SUMRAK SVETLOSTI
Gizdavi, beli konj nosio je svog gospodara, ponosno podignute glave. Gledani iz daleka izgledali su kao prizor sa slike. Nije bilo ni daška vetra da zatalasa more visoke trave kroz koje je konj jezdio. Ali, pogled iz blizine razbio bi iluziju idile. Duga bela dlaka bila je isprskana krvlju, na desnom boku konj je imao dugu plitku posekotinu. Vitezov oklop bio je ulubljen na nekoliko mesta, a žuti plašt iskidan i umazan krvlju.
Pognute glave vitez je posmatrao poskakivanje grive čiji je ritam pratila perjanica s kacige u njegovoj ruci. Još je u nozdrvama osećao vonj zveri i miris krvi. U ovoj bici bio je dovoljno srećan da te užasne zveri budu na njegovoj strani. Kada su osetili da su nadjačani, plava vojska je pokušala da se povuče u vodu, nesvesni činjenice da su već upali u klopku. Dok su se borili na zemlji, Carski Aligator i aždaje prišli su im sa leđa, kroz vodu. Kada su pokušali da se povuku upali su pravo u njihove čeljusti. Za tren oka voda je proključala i obojila se u crveno, izbacujuci na površinu šake, peraja, glave... Nekolicinu koja se izbezumljeno vratila na obalu sačekale su Tigrice i kopnene zveri još željne krvi. Čak i njemu, iskusnom ratniku koji je više puta izvukao mač iz trupla protivnika nego što je dočekao zima, stomak se prevrnuo kada je video kako jedna Gmizava Aždaja podiže i kida čarobnjaka na pola. Još uvek je mrmljao neke magične reči kada ga je bacila natrag na zemlju... Stresao se od pomisli da će jednom morati da ukrsti mač sa takvim kandžama. Ako padne, to neće biti smrt kakvu zaslužuje ratnik. Sa setom se prisetio viteških turnira, zveketa mačeva i tupog odjeka udarca koplja o štit. Dani sreće...
***
Na kraju svakog putovanja, uvek se radovao penjanju uz ovo brdašce. Na njegovom vrhu, napokon bi ugledao dom.
Još samo nekoliko metara odvajalo ga je od onoga što smatra najlepšim prizorom
na svetu. Zamak na vrhu brda, uvek okupan suncem, njegova najmilija Marija, i
njegova krv, budući Vitez Svetlosti, jedini naslednik i svrha njegovog života.
Prizor koji je ugledao otera sve misli iz njegove glave. Sledio se, za tren ne osećajući ni jedan deo tela. Brdo sa sve dvorcem bilo je
zarobljeno u krvavoj kugli zalazećeg sunca. Iznad zamka kružile su ptice! Znao je
da su to lešinari, video ih je već toliko puta...
Potera konja zabivši mu pete u
slabine, kao da jaše najljućeg neprijatelja, a ne životinju koja ga je iznela iz
toliko bitaka.
***
Lešinari su se gostili razbacanim telima. Sina je našao kraj ulaza u severnu kulu. Ležao je, bez vidljivih rana, neprirodno iskrenute glave. Vitez pade na kolena i zaplaka. Suze oca kapale su na skršeno telo koje je čvrsto držao u naručju, telo onog zbog koga je živeo.
Dugo je prošlo pre nego što mu je jedna misao doprla do mozga.
Oslepeo od bola ustade i potrča dozivajući: "Marija! Marija!" Video je pokret i
prepozna jednog od slugu koji je ležao na zemlji, prosutih creva.
"Gospodaru, bili su to nemrtvi. Mnogo njih", jecaj dopre kroz suve usne.
"A Marija?"
"Bila je živa kada su je odveli na zapad."
Istog trena vitez skoči na noge.
"Gospodaru, milost!"
Isuka mač.
***
Gonio je konja kroz noć sve dok ovaj nije pao. Onda se oprostio sa još jednim prijateljem i prekratio mu muke. Posle nekog vremena stiže do pravog ulaza u podzemlje. Mnogi tragovi vodili su do njega. Miris truleži se širio iz crnog grotla.
Pogleda u mesec. Nikad nije izgubio bitku koju je vodio pod suncem. Učinilo mu se
da se nešto poput crne magle uvlači kroz otvor na kacigi. Metal na njemu postade
još hladniji. On se strese. Jeza hladi kosti na vratnicama podzemlja.
"Ja sam Vitez Svetlosti, ne plašim se mraka!", šaputao je sam sebi. "Za čast! Za tebe, Marija..." Duboko je udahnuo,
spustio vizir i isukao mač.
"Neka je slava Perunu!"
***
Sekao je, bo, lomio, kidao. Delovi trulih leševa leteli su oko njega. Iza njega je ostajao debeli tepih od trulog mesa i kostiju.
Ruke su ga već izdavale. Udarci nisu više bili tako precizni i razorni. Otresao
je prvog skeleta koji mu je skočio na leđa, drugog, trećeg... na kraju pade pod
teretom.
Odvukli su ga pred Kralja Mrtvih.
"Vitez Svetlosti! Nisam mislio da ću ikada sresti jednog. Ne sećam se da je iko od tvoje fele lutao hodnicima podzemlja! Mora da smo danas tvoje dvore uništili?"
"Žena! Da li je živa? Dajem ti svoj život za njen! Oduzeću ga sam sebi, samo je oslobodi!"
"Živa je, ne brini... I živeće večno, u tami najdubljih pećina! Da li si nekada čuo za Gladnu Smrt? He, he, sada možeš reći da jednu poznaješ intimno... Poštedeću te priče kako smo je preobratili da bi video da i
mi znamo za milost. Ha, ha, ha! Iako sada služi samo mene, tvoja voljena bi te dočekala sa još više želje! Mora da se hrani drugim bićima
da bi ojačala... Ali, ne treba mi tvoj bedni život, ako ti ga ne mogu oduzeti sam!"
Glava Viteza je pala i njegov pogled otupeo. Više nije reagovao na Kraljeve reči, više nije video ništa.
"Dozovite Silnog Oklopnika. Neka mu prebijte i ruke i noge da mu više nikada ne srastu. Onda ga izbacite na površinu. I sada, i svaki put kada se puzeći vrati..."
***
Prvi zraci jutarnjeg sunca padoše na slomljeno telo čoveka slomljene duše.