Tekstovi

Osnovni nivo

Magija Izvora - Magični svet igre Izvori magije

Boo, 28/12/2005

VREME RATOVA

"Novosti? Ne znam, upravo stižem sa severa."
"Onda, sedi sa nama."
Senke su zaigrale kada je vrh žute perjanice prohujao tik uz plamen svetiljke na zidu. Vitez smesti svoje krupno telo u oklopu na jedinu praznu stolicu.
"Krčmaru, jedan vrč piva za mog rođaka."
Pridošlica je samo na trenutak žudno skrenuo pogled ka debelom bradonji sa umašćenom keceljom.
"I, šta se desilo sa mojim ocem?"
"Kažem ti, pedeset orkova je upalo dole na jugu, zapalili su desetak farmi, one koji su mogli da hodaju odveli u roblje, a ranjenike pobili. Kada su stigli sveštenici nisu imali koga da leče, samo da sahranjuju. Poslali su nekoliko četa sa našim najboljim vitezovima na čelu da bi obezbedili seljake dok se ne povuku u unutrašnjost. Tvoj otac je, kao komandant garde, morao da ode sa desetoricom odabranih. Nekoliko prekaljenih ratnika mnogo znači na bojnom polju..."
Krčmar sa treskom spusti krčag na sto: "Da li gospoda izvoljevaju još nešto?"
Novopridošli vitez obrisa grudvicu pene koja je klizila niz krljušt negovog oklopa i prezrivo odmahnu rukom.
"A streličarke?"
"Jutros su sokolovi spazili manju grupu orkova kako sa naše teritorije ulaze u šume. Dve čete streličarki su otišle da im postave zasedu, ako budu toliko glupi da kroz našu zemlju pokušaju i da se vrate do Crvenih planina" odgovori najstariji vitez, rukom blago dodirujući stari ožiljak na vratu.
"Kao što vidiš, ovo više nisu samo čarke. Izgleda da je rat na pomolu."
"Pa, možda je i bilo vreme da skinemo rđu sa naših mačeva... "
"Onda, za slavu i čast! I neka je Perun uz nas!"
"Za slavu i čast", prihvatiše ostali.

"Dodaj mi još jedno parče!"
Zrak sunca se probi kroz krošnju hrasta iznad njih i bljesnu na Šumarevom grubom licu.
"Mmm... juče sam jedva stigao tri mlada vilenjaka pre nego što su ušli u polja. Budale rizikuju život da bi ukrali bure piva sa neke od pograničnih farmi".
Pogledom isprati let lista koji se završio na mahovini kraj njegovog desnog kolena.
"Prijatelju, od naše ratničke slave ostali su samo ožiljci i stare rane koje te podsete na ono što si nekad bio, i to svaki put kada se menja vreme. Postali smo dadilje nestašnim vilama i čuvari neposlušnih zveri... No, dosta kuknjave za starim vremenima! Popijmo još jedan vrč u to ime! Neka nam Volos donese promene."
"Vidi, dim u pravcu granice!" Istog trena obojica skočiše na noge "Sigurno je požar!"
"Idemo!"
***
"Pogledaj leševe! Ovako nešto može samo orkovska sekira."
"Evo jednog poganog psa. Godinama ih nisam video."
"Na granicu. Brzo!"
***
"Bio sam sam, a i suviše daleko da bih bilo šta preduzeo. Taman sam stigao da vidim tridesetak orkova kako izlaze iz šume sa par zarobljenika. Kada je poslednja noga stupila u polje žita na njih se sručila kiša strela. Streličarke su ih čekale u zasedi, a znate da one ne praštaju."
"Streličarke? Na granici?"
"I orkovi koji otimaju zarobljenike. To može da znači samo jedno..."
"Rat?"
"Rat."

"Tišina!"
Alhemičar uzdahnu. Kako smiriti nepreglednu gomilu bezumnih orkova, divova i bauka, a da pri tome ne pobiješ barem trećinu tih stvorova da bih im privukao pažnju? Najobičnija banda, korisni, jer u borbu stupaju bez razmišljanja, uvek žedni krvi. Skoro savršena vojska, mašina za ubijanje bez mozga za kajanje.
Smeh koji se razlegao gomilom ga je vratio u stvarnost. Jedan div je slučajno batinom zakačio orka do sebe i sastavio ga sa zemljom. Sada je zbunjeni div pokušavao da postavi na noge orka kome je falilo pola lobanje, što je izazvalo lavinu smeha.
Alhemičar zapali reku plamena ne bi li im privukao pažnju na kratko. Sve se glave okrenuše ka plamenu.
"Vojsko vatre, vreme je!" Urlik se razleže gomilom. "Od srca Crvenih planina kuje se oružje koje će se prekaliti u krvi naših neprijatelja. Najbolji majstori prave nove borbene strojeve. Zmajevi su ..."
"Ali, gospodine" istupi jedan Orkokrilac "ja sam pričao sa nekoliko divova, a i Matrona kaže..." Iz Alhemičareve ruke prasnu grom i na mestu Orkokrilca ostade samo gomila pepela. Smeh se ponovo razleže na sve strane. Bila su potrebna još tri groma i dosta batina ljudskih goniča da tišina zameni smeh.
"Vatreni vojnici! Zapalićemo zemlje i šume, vode će proključati, plamen će osvetliti podzemlje! Crvene legije krenite! Dovedite stotine robova za Crvene planine i neka je pogled Triglava za vašim leđima. Nahranite vatru, jer ona hrani vas!"

"Kkralju, krvopije su donele glasss da su ccrvene ale pprobuđene."
Zombi je pokušavao da u još neistrulelim delovima mozga nađe odgovor na pitanje šta znači izraz na licu njegovog gospodara. Pa i taj zvuk, sam od sebe priziva sliku neke kuće i topline koja izbija iz peći...
Tama ponovo pokri sve, brišući spoznaju o bilo kakvoj misli.
Ledeni smeh se orio kroz dvorane podzemlja. "Zemlja nabrekla od krvi će u svoja nedra primiti mnoge ponosne ratnike. Krv će teći niz zidove i hodnike podzemlja, sveže odrubljene glave krasiće naše vratnice. Ustaće mnogi nemrtvi, a zemlju će prekriti večni mrak!"
***
Transilvanijski grof zastade na trenutak. Učinilo mu se da čuje smeh duboko ispod sebe. Nemoguće. U dvoranama podzemlja mogu se čuti krici strave, mozda poslednji vapaji onog ko ostaje bez nade, ali smeh... Ne, ne, sigurno se prevario.
Bilo kako bilo, to se njega sada i ne tiče. Nema vremena za gubljenje, bliži se zora, a mora pre jutra isisati bar još jedan život. Stotine godina iskustva osećaju da će mu trebati mnogo snage u narednim danima.
On zabi očnjake još dublje u vrat mlade rusalke. Mlaz tople, guste krvi mu ispuni usnu duplju lijući niz ždrelo.
***
"Naredi utvarama da polete, neka nam obezbede što više duša. Skeleti neka krenu kroz noć i poseju stravu kud god ih put nanese. Podsetite Sejmene na njihove zakletve. Probudite crne ale."
"Da ggospodaru", odgovori zombi škripavim glasom.
"Naše besmrtne zveri rata biće ojačane svežim grobovima. Ko će smeti da stane pred njih? Crni ratnici će ponovo doći na svoje pravo mesto, iznad svih ostalih. Neka zavlada teror, neka Crnobog likuje, neka Morana odnese sve koji hodaju po dnevnom svetlu!"

Starac je na kolenima pokušavao da nađe nešto u hrpi požutelih pergamenata razbacanih po podu. Zape kolenom za dugu bradu koja mu se vukla po podu, izgubivši ravnotežu na trenutak. Uprkos tome, nastavi da grozničavo prebira po pergamentima kao da ništa nije osetio. Kada je napokon stigao do onog koji je tražio, vreme je stalo. Ni najmanji pokret nije se mogao videti na njegovom licu narednih desetak minuta. Ili su prošli sati? Izgledalo je da ne diše, nepomičan poput kamene statue.
Iznenada skoči i skoro trčeći stiže do ugla sobe. Povuče plavu uzicu i u istom trenu duh prođe kroz zid levo od njega i izroni iz police sa knjigama.
"Zvali ste, gospodaru?"
"Pozovi mi Modrog Lovca! Potreban mi je prevoz. I par vodenjaka, potrebni su mi glasnici. Tako mi Striboga, potrebno je mnogo toga."
"Gospodaru, ako smem..."
"Odmah!"
Otrese prašinu sa plave odore i zgrabi šešir izlazeći iz odaje.
***
"Moćni čarobnjak se udostojio da poseti nas psihogene, otpadnike od svoje boje."
"Nemam vremena za to, došao sam..."
"Znam zašto si došao."
"Ponekad zaboravim da s razlogom živite odvojeno. Nikad ne bih mogao da provodim vreme sa nekim ko zna svaku moju misao."
"Ne moras da trošiš reči, reći ću ti šta te zanima. U pravu si, obistiniće se tvoji strahovi. Tri puta po šest gde bitna je tvoja, a nakon istog vremena u krvi svih boja. Od kad se broji vreme prošlo je osamnaest hiljada godina, imali smo Staro vreme, Bezakonje i Doba reda, a u svakom po šest velikih ratova između boja. Prošlo je osamnaest godina od poslednjeg rata. Sada počinje rat u kome neće biti važna boja, rat koji će zauvek promeniti naš svet. Čak ni premudri čarobnjaci ne mogu da promene tok proročanstva! Boriće se zelena i crna protiv žute, crvena protiv crvene i plave... Boriće se svako sa svakim, a jedino bitno biće da ne vidiš boju sopstvene krvi. Stvaraće se novi artefakti, drevni će ponovo ugledati svetlost dana, probudiće se davno usnuli bogovi! Ovo je rat koji menja sve. Ovo je rat koji znači kraj, ali i početak."