Izvori magije - Običan sastanak na neobičnom mestu

Atrian, 10/11/2007

OBIČAN SASTANAK NA NEOBIČNOM MESTU

Put je vijugao i tek kad su stigli nadomak grada, mogli su da osete njegovu lepotu. Zaustavili su nemirne riđane i kao po nekoj komandi uzdahnuli, delom zbog lepote, a većim delom zbog olakšanja: konačno su se dokopali granica Valakije i veličanstveni Tir je ležao pred njima poput bisera usred reke. Oni nisu mnogo marili za veštačke građevine, najmilija i najugodnija oku bila im je struktura koju je majka Priroda voljom Volosovom sama izatkala, ali drevni graditelji bivše prestonice Valakije bili su zaista vični neimari.

Unutrašnji deo grada bio je sagrađen od neke vrste plavog kristala koji, za razliku od ostalih kristala, nije dozvoljavao svetlu da prođe kroz njega i za koji kažu da uvećava magijske sposobnosti onih koji ga imaju. Poreklo i način njegove obrade izgubljeni su u prethodnim Dobima, ali je kolosalni dvor Čarobnjačkog Veća bio napravljen od tog materjala. Ostatak grada, više puta obnavljan zbog čestih pljačkaških pohoda, bio je takođe remek delo neimarstva. Većina kuća bila je izgrađena od belog mermera i vešto uklopljena u ostatak okruženja, pa je izgledalo kao da niču iz snega. Naravno, kuće manje imućnih bile su od običnog kamena, ali su štedeli kako bi mogli da priušte sebi da mlevenim belutkom, izešanim sa vrlo malo sedefa, prekreče kuću, jer veruju da spoljašnost kuće oslikava čistotu duše onog ko obitava u njoj. S obzirom na to da je grad bio sedište Konklave, dobar deo njenih žitelja je učestvovao u aktivnom upravljanju zemljom.

Pomenuto „upravljanje zemljom“ se ipak najviše odnosilo na obučavanje armija Valakije, kao i posebno obučavanje čuvara mira Stribogovog – neuromansera. Oni građani koji nisu pokazivali sklonost prema magiji, ili su pak pali u nemilost Konklave, morali su da se zadovolje time da trguju, bilo plodovima kojima ih je redovno darivala Studenica, bilo sirovinama i namirnicama dovezenim iz Kraljevine. Širom grada su bili razasuti kampovi za obuku u kojima je neprestano larmalo, zveketalo i jaukalo. Skoro svi pripadnici vojske nosili su verižnjače od valakijskog čelika i preko toga plaštove boje očiju gorskih vila, na kojima je bila srebrna kokarda sa ugraviranom pahuljicom. Zapovednici su se razlikovali od ostatka vojske po bogatijim plaštovima i pahuljicama od safira. S vremena na vreme bi doletela neka od moćnih snežnih ptica, donoseći podatke o stanju na Crvenom frontu. Poneko ko nije imao šta da radi je sedeo i igrao šah. Velika Tirska luka bila je mesto u kome su se popravljale flote Valakije. Zbog drevnog nepoverenja između čarobnjaka i vodenjaka, čak i posle Tirskog dekreta, brodogradilišta u Kreontu i Nasu nikada nisu imala kapacitet ovog. Veličanstvena armada brodova sa jedrima, kobilicama, jarbolima i ostalom drvenarijom ofarbanom u morsko plavo bila je prava smrt na moru za sve one koji bi se suprotstavili volji Vodenih. Prekasno bi ih primetili jer su se stapali sa nebom i morem, dahom i dušom Stribogovom. Za razliku od drugih luka, Tir nije koristio verige, već je iskoristio moć svojih opsenara i opasao se zidom mračne vode.

Ušli su u grad oko podneva, na pazarni dan, da ne bi skretali suviše pažnje na sebe. Nije baš da vilenjaci nisu dobrodošli u Valakiji, ali u ovim teškim vremenima nisu im trebala nepotrebna i neprijatna pitanja. Uz minimalno raspitivanje pronašli su dogovorenu krčmu, omaleno zdanje u novijem delu grada, skoro pa udžericu uglavljenu između štavionice i bakalnice. Naziv „Vilin-zub“ nije im bio baš najjasniji, ali smisao za humor Stribogovog naroda im je oduvek bio... pa, u najblažu ruku čudan. Seli su za jedan sto, i učtivo odbili ponude krčmara da ih ugosti svežim šaranom sa vrganjima i belim vinom. Potražili su samo vode i izvadili svoju hranu. Svaki život je svet sve dok priznaje taj princip i poštuje bogove, a naročito Volosa, i stoga oni jedu samo hranu koju su sami zadobili i ne priznaju lov radi uživanja ili trgovine.

Ćutke su lomili hleb i zalivali ga vodom, sve dok u krčmu ne uđe žena od oko trideset zima, odevena u krzno bele lisice i sa bujnom crvenom kosom. Sela je za njihov sto i poručila začinjeno kuvano vino, da otera mraz iz kostiju. „Dakle, uvaženi gosti, dobrodošli u Tir. Žao mi je što niste mogli odmah da posetite lorda Bodrija, ali razumite da je stvar krajnje delikatna. Ja sam njegov prvogovornik i imam izvesnu slobodu u svojim ovlašćenjima. Za početak, da li vam je nešto potrebno? Hrana, vruća kupka, san...?“ – reče ona razgledajući njihova umorna lica. Progovori vilenjak ispijenog lica sa tamnim kolutovima oko očiju, tihim, ali jasnim glasom. „Hvala na ljubaznosti, ali nama sada treba samo da porazgovaramo sa lordom Bodrijem i ostalim velikodostojnicima Valakije. Sudbina naroda Volosova je u opasnosti! Crv se uvukao u naše zdravo drvo i sada ga jede iznutra. Pomoć nama treba, a ne hrana i piće." – završi resko i udari pesnicom po stolu.

Drugi ga uhvati za rame, i naže se malo bliže ženi: „Izvinite, ali umorni od puta jesmo, i napeti oko cele ove situacije... nije mišljeno ništa loše. Mi moramo igrati onako kako vi svirate... U redu. Reći ću vam ono što vas zanima, ali mi bar obećajte da ćete nam dati priliku da iznesemo naš predlog vašem Veću.“ Žena otpi gutljaj vina i gledajući ga pravo tim njenim smaragdnim očima reče: „Ne mogu vam obećati obraćanje Veću, ali svojom čašću vam se kunem da ćete biti u prilici da razgovarate sa vođom neuromansera. Kao znak poverenja, reći ću vam zašto ste ovde. I nama je potrebna vaša pomoć. Veće Valakije čine i pripadnici Esnafa i pripadnici Konklave, i tu se vodi večita borba oko što većeg uticaja nad vođenjem zemlje. Međutim, u proteklih par meseci, neki od najistaknutijih pripadnika Esnafa su nestali. Čak je i deo nastavnog osoblja sa Univerziteta otišao. Konklava sumnja da su možda u dosluhu sa izdajnicima na Idu. Gospodar Petri Bodri ovo vidi kao šansu da Konklava preuzme celokupno upravljanje državom. Međutim, potrebno mu je nešto što će ujediniti narod, nešto što će ili srozati ugled Esnafa, ili još bolje potčiniti ga njegovoj volji. Oni su tamo više zauzeti gledanjem u prošlost, i pokušavanjem da odgonetnu budućnost, nego što vode računa o sadašnjosti, i to će im se obiti o glavu. To je bio moj deo, da čujem sada šta vama treba?“

Vilenjaci se zgledaše među sobom, pa jedan po jedan skinuše teške putne plašteve. Nosili su odeću zemljanih boja i svaki je na sebi imao po jedan zlatan žir. „Kao što vidite, mi smo druidi Reda Svete Šume, iste one Šume koja je sada u opasnosti. Pre par meseci naš vođa je otišao na jedno od svojih uobičajenih obilazaka okrilja Volosovog. Planirao je da poseti naš Bujan i malo okuraži nove pripadnike Reda. Čak i sada mi je u glavi kako ide od jednog do drugog, onako krupan, sa bradom od vinove loze i sa večitim osmehom na licu, i spektrom koja mu sedi na ramenu, i priča sa učenicima, ili ih potapše ili pozove da sednu na zemlju i oslušnu šta ona ima da nam poruči. Međutim, u toku putovanja, nešto se dogodilo. Nešto mračno. Svi smo to osetili, kao da je neko ubo zemlju u srce i ona se cela stresla. Neki od naših osetljivijih pripadnika u tom trenutku su od užasa zauvek izgubili um. Te noći je samo plač slavuja pokrivao Talansku šumu. Poslali smo i zverinje i ptice i drevne stihije Volosove da nađu Mihaija Večnog, no na našu ogromnu žalost on nije bio nigde unutar šume. I dok je dobar deo našeg naroda pokušavao da otkrije šta se dogodilo našem Zaštitniku, jedna...“ – i ovde se govornik namrštio kao da je pod jezikom imao gorki koren – „jedna pišljivica je trovala um ostatku naroda.“

„Držala je govore kako su ovo teška vremena za sve nas, kako ne možemo računati samo na Mihaija i njegovu magiju da nas zaštiti, kako je došlo novo doba, Doba Saveza, i da je vreme da se vilenjaci ujedine, inače će pasti pod napadima nebrojenih neprijatelja. I stvarno, od kako je Učitelj nestao, sve više nemrtvih luta našim šumama, i tera narod da napušta svoja prebivališta i beži u zbegove. Kako je rastao broj nastradalih, tako je rastao i broj onih koji su bili u stanju da pljunu na našu svetu tradiciju i stanu na njenu stranu. Zaboravljali su da su sopstveni gospodari i da odgovaraju samo Prirodi i bogovima. A onda su vampiri iznenada počeli da napadaju naša najsvetija mesta, i mnogi druidi su poginuli braneći sveto drveće. Kao da su znali gde treba da napadnu i gde smo najslabiji. I onda...“ – vilenjak prekide priču i poče da grca, zarivši lice u šake. Ostali su stajali skamenjeni oko njega, ali i njihove oči bile su vlažne. Jedan htede da zausti, ali reč nije izlazila iz njegovih ustiju. Konačno, drugi se pribrao dovoljno da nastavi priču.

„Bio je ponedeonik, crni ponedeonik... Niko je nije očekivao. Ne bez vela. Ne onde. Došla je usred carstva Vesnina, da kosom u rukama požnje sve naše nade. Sve buduće pripadnike, i one tek inicirane, i ostalu sabraću što behu tamo. I svi do jednog poginuše braneći lepotu, ne dajući joj da oskrnavi ni jedan pedalj svete zemlje. I nisu uspeli. Nisu mogli zaustaviti Moranu, boginju smrti. Bujan je do večeri ostao pustoš i masovna grobnica. Bogovi su ga napustili. Iste te večeri, u Vilin-dvoru, preneraženim ljudima su neki od izdajničkih crva predložili da se izabere novi Zaštitnik, neko ko će moći da zaustavi čumu koja nas gasi. I izabrali su nju za Kraljicu svih koji obitavaju u Talanskoj Šumi i poštuju Volosa. Od trenutka kada joj je stavljena kruna na glavu, sveti hrast posvećen Volosu počeo je da kopni... i sva naša magija ga ne može povratiti! I zato mi tražimo vašu pomoć, i preklinjemo vas u ime prošlih i budućih vremena da nam pomognete!" – završi vilenjak, pognuvši glavu.

Nastade prilična pauza. Crvenokosa je polako prelazila očima sa jednog na drugog, i bilo joj je jasno da su ovi druidi očajnici. Baš oni preko kojih će se plan Konklave konačno izvršiti. „I gospodo... šta tražite od nas?“ – upita ih ona koketno. Vilenjak koji je do tada plakao izvuče lice iz šaka i pogleda je zakrvavljenim očima. Glas mu je bio jasan i oštar kao vrh Stribogovih dveri. „Hoćemo da angažujemo Imitatore. Hoćemo da ubijete Aneu, zlatnu kraljicu od Hrasta!“