Pravila igrePitajte nas...Mapa sajtaForum Izvora
 
 

Nešto sasvim malo

10/12/2007

... Evo, napokon, trenutka u kome će prva karta predstojećeg Doba Misterija biti predstavljena javnosti...

 
 

Koji deo sajta često pretražujete?

Bazu karti (Izvorište)

Pitanja i odgovore

Bazu svih tekstova

Sve pomalo

 
 

Tekstovi

 
 

Osnovni nivo

 
 

Magija Izvora - Magični svet igre Izvori magije

 
 

Atrian, 12/8/2007

JEDAN ČUDNI SASTANAK

Jorg se divio skladu Vilin-dvora. Navikao na grube brloge u Vatrenim planinama, nije se osećao baš prijatno ovde, u srcu Talanske šume.

 
karta: Vilen-bojnik

Dva vilenjaka sa ceremonijalnim maskama su ga pratila celim putem. Sečiva, duplo veća od normalnih vilinskih sečiva, označavala su ih kao pripadnike elitnih jedinica – Vilen-bojnike, nadaleko čuvene po svojoj neustrašivosti. Orkovođi nije bilo prijatno bez osećaja težine svoje borbene sekire na leđima. Žalobnik mu je oduzet prilikom stupanja na teritoriju „vašljivih zelembaća koji nemaju petlje da se biju u rangu beonjača“, kako bi to njegov pokojni otac govorio, a prilikom stupanja u šumu je upozoren da i pored imuniteta pregovarača, drevna kazna za one koji žive van okrilja Volosa i dalje važi za njega. Za svaku grančicu koju polomi pri svom prolasku kroz zeleno carstvo, platiće polomljenom koskom svoga tela. Jorgovo lice se razvuče u mračni osmeh, koji od mnoštva ožiljaka napravi mrežu nalik paukovoj, zapitavši se u sebi kako li ga je elementalistkinja prevarila da pođe na ove „pregovore“.

 

Njegovo odredište bio je Vilin-dvor, lociran duboko na jugu šume, a cilj mu je bio da ga prime i saslušaju, ako ne sam zaštitnik stada Volosova, Druid Mihai Večni, onda barem veće Reda Svete Šume. Međutim, bojnici su ga vodili u lavirint hodnika kakve nikada ranije nije posećivao. Bogati drvorezi u svetom hrastu su mu govorili da je u važnom delu dvora. Zlatasta svetlost se odbijala od listova kojima je bila obložena tavanica, tako da je imao utisak da hoda pod pravim šumskim svodom. Hodnik ga je uveo u sobu koja je bila predivna čak i po njegovim merilima. Sav nameštaj je bio od drveta, majstorski ukrašen, tavanica je bila oslikana motivima iz najvažnijih vilenjačkih predanja, a kako su ovo i prethodno Doba bili veoma burni, preovladavali su crveni i zeleni tonovi. A onda je ugledao nju...

Sedela je na visokoj stolici, skoro tronu, koja je bila pokraj otvorenog balkona, i zamirući zraci sunca su davali njenom licu boju starog zlata. Imala je ovalno lice, sa tankim usnama na kojima se videla naznaka smeška, skladno telo odeveno u tamno zeleni brokat koji se slagao sa bojom njenih očiju. Na grudima je imala izvezen beli hrast sa krunom iznad njega. Obratila mu se zvonkim i jasnim glasom: „Pozdravljen da si, Orkovođo Plamenih planina! Ja sam Anea, princeza od Hrasta. Dobrodošao u moje kraljevstvo!“ Ork se za trenutak zaledi, pokušavajući da shvati kakva je to promena zahvatila Talansku šumu, ali Orkovođa koji ne ume da improvizuje na licu mesta ne ostaje dugo na tom položaju... a ni među živima. „Hvala na dobrodošlici, vilin-devo“, reče Jorg, namerno prenebegavajući njene titule. „Ja sam Jorg, Bes Jarovidov, Ruka Triglava i poglavar hordi Vatrenih. Došao sam ovde da bih pregovore vodio sa druidima talanskim, jer sam mislio da oni nose volju Volosovu. Koliko znam, iako smo ratovali u nebrojeno bitaka, a žrtve i sa jedne i sa druge strane se ne mogu pobrojati, sada smo suočeni sa zajedničkim neprijateljem... neprijateljem koji može značiti kraj za obe naše rase!“ Orkovođa ovde napravi dramsku pauzu, kakva bi se pre očekivala od kakvog veštog čarobnjačkog govornika nego od jednog orka.

„Dođoh da o strašnim nemanima govorimo, o Pošastima koje terorišu naše zemlje.“ Gospa se blago nasmeši i mahnu rukom obližnjim vilama da prinesu pehare sa vinom. „Čudno je ovo doba, gospodaru, i sve mi se čini da ćeš biti dobrano iznenađen stvarima koje očigledno ne poznaješ dobro. Za sada je dovoljno da znaš da sa mnom pregovaraš, a ne sa Večnim, jer moja volja je volja Volosova, i ja vodim armije lista. Istinu zboriš da smo najveći dušmani bili, ali je takođe istina i da nas triput proklete Pošasti more, i da nas sve više potiskuju. Do juče me je crna misao tešila, da ako ništa drugo brodovljem možemo prebeći, ali su mi javili da ni Sinje more nije više bezbedno. Morske nemani su se zavukle u najdublje ponore, a lešine psihogenskih divova plutaju površinom, jer se strašna Pošast krije i u dubinama. Moramo videti šta nam je činiti. Reci mi, sa kakvom se monstruoznošću vi suočavate?“

Stameni ork otpi dobar gutljaj vina iz pehara, prosuvši usput još toliko po oklopu, pa udahnuvši duboko otpoče: „U početku smo dobijali štura obaveštenja da se nešto dešava na krajnjem istoku pustare. Po koja pobegulja tu i tamo, za poneku glasinu o bratoubilačkom ratu među pustinjacima, ali to nije čudno za one kojima je Vatra u krvi. Međutim... Nedugo zatim, naše isturene postaje počele su da padaju jedna za drugom. I svaki put bismo zatekli isto: logor uništen, svi do jednog poubijani, i ni traga od napadača. Sve rane su bile zadate ork oružjem. Sazvasmo sve vođe, svi behu ispitani od strane bauka, i svi su govorili istinu – niko od njihovog plemena nije bio na ratnoj stazi. A postaje su nastavile da padaju poput glava neiskusnih gromonosaca. Dovodili smo vračeve i šamane da oteraju zle duhove, elementalisti su prinosili Vatri stotine žrtava, i ništa. A onda je zlo došlo i do obronaka Grotla...“

 
karta: Pošast Vrele Krvi

„Kao u vizijama vatrene vode, videli smo neko krv-crveno obličje u daljini i pomislili da se to vraća neki od Nekine dece... Ali, pogrešili smo. Ooo, kako smo samo pogrešili... Bilo je to gigantsko obličje, grimizno svo, živa vatra mu je bila koža, oči kao iz najdubljih ponora Grotla, a rika mu je cepala stene. Začuđeno smo posmatrali dok je zemlja podrhtavala pod našim nogama. I onda je počelo... Oni koji su mu bili bliži su odjednom počeli da se tresu, i vatra im je suknula iz očiju, a vrela krv je uz krik letela iz stotine grla. Oni koji nisu imali oružje pri sebi, kljovama i kandžama su se bacali na svoju sabraću. Video sam fanatike kako postaju žive baklje i bacaju se među svoje mlade, da bi im doneli vatrenu smrt. Ork bande su kružile jedne oko drugih, dok im je pena udarala na usta. Prvo bela, pa crvena. Čak ni pod Krvavim Barjakom nisam viđao jarosnije bitke! Od zveketa oružja i arlaukanja i zapomaganja nisam mogao da čujem ni sopstvene misli...“

 

„Brže, vašljivi stvorovi, obrazujte odbrambeni perimetar oko Grotla, zaklonite pogled od čudovišta i sa verom u Dajboga, u VATRU!!!“, odzvanjao je zvonki glas elementalista između desetina vatrenih kugli koje je njegov vlasnik slao međ’ pobesnelu sabraću. Jorg baci pogled na devojku bakar-crvene kose, iz čijeg je štapa prštala sirova mana, iznenadivši se kad je shvatio da glas pripada Jani Bo Zvezi, prvoj zamenici Mie Kontre, Plamena Dajbogovog. Od glavne elementalistkinje nije bilo ni traga ni glasa. „Ovamo braćo, samo štitove koristite, ne ubijajte naše! Strelci, gore na uzvišicu, oterajte ovu skarednost! Branite Dajboga, moji ratnici, inače ću vam lično drob prosuti! Zovite zmaj-glasove, neka probude Drevne!“, urlao je Orkovođa vadeći ogromnu borbenu sekiru poznatu kao Žalobnik...

Jorg se trže iz hodnika sećanja, napola očekujući da se nalazi na užarenim liticama Grotla, i umorno se zavali u jednu od naslonjača vilin-princeze.

 
karta: Pošast Vrele Krvi

Iskapi vino do dna, pa pruži pehar jednoj od vila, uz zlokoban smešak pomislivši kako njihov glavni zadatak ovde svakako nije da služe goste. „Naspi mi još, lepotice, od prisećanja na toliku krv uvek ožednim.“ Vila zarumene, što je bio oštar kontrast u odnosu na ostatak njene puti i njenih predivnih bisernih halja, ako bi se tako moglo nazvati ono malo oskudne odeće. „Princezo“, ponovo poče Ork, namerno otežući titulu „bila je to jedna od najtežih bitaka što ih ja pamtim. Ni uz zmajeve na nebu, nismo mogli da potisnemo tu jednu jedinu Pošast. Nekako je uspela i da okrene par Zmajeva Grotla protiv nas, ali su ih njihova braća ubrzo savladala. Posle nebrojenih sati, krvava Pošast se jednostavno okrenula, kao na nečiji znak, i otišla ka jugu. Kako se okrenula, tako je borbena groznica prestala u našoj braći. Bili smo preumorni i previše zauzeti da bismo videli razlog prestanka napada. Da je potrajao, izvesno je da bi i samo Grotlo palo... A sada mi, gospo od Hrasta, reci sa kakvom katastrofom ste vi suočeni.“

 

Anea otpi mali gutljaj i ustade. Bila je za pola glave viša od vođe Vatrenih planina, ali je Orkovođa ovo zaboravio već nakon njene prve rečenice: „Sve je počelo onoga dana kada je Mihai nestao...“

Ocenite ovaj tekst:

 
 
XHTML 1.0 Strict & CSS2
Copyright © 2005-2013 Izvorimagije.com