Pravila igrePitajte nas...Mapa sajtaForum Izvora
 
 

Magične zagonetke III: Online & Offline

24/6/2008

... Druga vest jeste možda i ključna stvar u istoriji Izvora...

 
 

Za Izvore ste čuli:

iz reklama i časopisa

negde na netu

od prijatelja

na neki drugi način

 
 

Tekstovi

 
 

Osnovni nivo

 
 

Magija Izvora - Magični svet igre Izvori magije

 
 

Atrian, 27/5/2007

KAMEN DOL

Zapovednik Utvrde nervozno se šetkao po Velikoj dvorani. I pored toga što je bila ogromna, velika gotovo kao predvorje Grom-doma, imao je osećaj kako se masivni kameni zidovi približavaju i hoće da ga smrve. Nestrpljivo, onim nestrpljenjem svojstvenim samo ljudima naviklim da naređuju, gladio je svoje bujne brke boje meda i svaki čas pogledao ka ulaznim vratima, iščekujući...

„Mitrase! Mitrase, Peruna mu! Pa, ima li kakvoga glasa od našeg žbira? I donesi mi kupu vina, izgoreh ti ovde!“ - podviknu zapovednik zgrbljenoj prilici u ćošku. Prilika odšepa do stola i nasu bogato severno vino u pozlaćeni pehar. „Izvolite, gospodaru... stražari nam još ne prijaviše da je vaš čovek prošao bilo kapiju Sunca, bilo kapiju Izdajnika.“ - Mitras uz naklon pruži pehar. „Hmmm... moj... ’čovek’...“ - i on frknu tako da su mu brkovi zalepršali – „nije čovek nego jedan obični dugouhi...“ „Ah, da... vidim da me pominjete, dobri gospodaru Atenije.“

Milozvučni glas, nalik na pesmu đurđevka, začuo se pre nego što se iza jednog od stubova pojavi visoka prilika, duge kose, zaodenuta u teški ogrtač koji kao da je menjao boje pri svakom koraku. Sad crna boja plodne zemlje, sada smeđa boja opalog lišća, ili je to možda zelena boja obronaka Vitora? Praveći se kao da se ništa nije dogodilo, vojvoda Atenije pruži svoju čašu vilenjaku, govoreći mu: „Sigurno si žedan posle dugog puta... Da nam vreme nije neprijatelj, dozvolio bih ti da se prvo odmoriš, ali ovako hoću da čujem kakve mi vesti donosiš.“ Žbir otpi veliki gutljaj vina i otpoče sa pričom.

„Kao što znate, milostivi, ja sam po vašem naređenju pošao na istok, ne bih li video jesu li tačne one priče koje kruže međ’ izbeglima, one o bićima od kojih posediš, samo ako ih na tren ugledaš, od onih zbog kojih prekaljeni ratnici dršću u mraku, od onih koji samim svojim prolaskom menjaju zemlju... Putovao sam danima na istok, uvek nizvodno Belom rekom. Začudo, iako je dob u kome očekivah mnoge seljake i kmetove da vidim na poljima, u voćnjacima, ili pak na pašnjacima, sve bejaše prazno! Grane su se svile pod težinom plodova, a nema nikoga da ih uzbere... stoka luta poljima i nadaleko se čuje njihova rika i zvuk klepetuša, ali ljudi ne videh, gospodaru.“

„Stani, da li ti to hoćeš da mi kažeš kako su svi ljudi sa druge strane reke... nestali? Pa, ima li znaka napada? Ostaše li bar neki tragovi koji bi ti pružili nagoveštaj šta se desilo? Je li to delo onih prokletnika sa Ukletija? Ili je još jedan pljačkaški pohod orkova? Pa, Svetovidovih mi konja, ne može tuce ljudi tek tako nestati!“- razdra se vojvoda i besno zagleda u žbira, pa u tavanicu. Vilenjak samo nehajno slegnu ramenima. „Nažalost, izgleda da je tako... a, iako tajnovita i strašna stvar ova je, ništavna je prema onome što videh kada sam stigao Kamen Dolu. Da li ste znali, gospodaru, da sam mladost svoju proveo u Valakiji, učeći kod Vlacislavljevog oca? Tamo saznah dosta o našemu svetu i njegovom ustrojstvu, pa mi ne bi čudno kad sam, približivši se Kamen Dolu, video kamen-ljude kako idu za svojim poslom. Znao sam da se tu vaše mašine rata i golemi prave, i znao sam da je tu smetlište za one koji su prestali da rade ili na neki drugi način nisu bili po volji vaših zapovednika, ali ne imah predstavu koliko je to mesto krcato! Neka mi je boginja u pomoći, ali osećao sam kako vazduh vibrira od mnoštva zvukova, a čini mi se ni Gromovnik ne praska onako kao čekići Kamen Dola! Prikrao sam se, i čekao okrilje tame da vidim šta se to dešava.“

„Gospodaru, molio sam se Volosu, da je ono što vidim samo varka koji mi moje rođene oči prave. Ne znam kojom magijom, ali svi konstrukti behu aktivirani, i svi su radili... Videh par njih kojima su nedostajale noge kako pokušavaju da idu na patrljcima, oni bez glava su se vrteli u krug i sudarali uz prasak varnica, ali svi do jednog su radili! Svaki golem koji je ikada završio na tom smetlištu ponovo je bio živ. Oni koji su bili u boljem stanju nosili su ogromne komade metala i slagali na hrpu koju su kamen-ljudi obrađivali. Kada bi im ponestalo metala, čupali su delove svojih bližnjih ili čak sopstvene i dodavali na gomilu. A u centru gomile... teško je opisati tu tvorevinu, koja se uzdizala visoka gotovo kao palata Grom-doma! Iz njenih leđa su se kužna isparenja visoko u nebo uzdizala, a imala je goleme rogove na glavi, poput najcrnjeg demona. I dok sam pokušavao da dođem do daha, oči tog kovanog čudovišta su se zažarile kao dubine samog Grotla. I, osetivši kako mi se srce u grudima ledi, potrčao sam što sam brže mogao, i što sam dalje mogao, a iz dubine noći povici stotine kamenih grla su me pratili...“

 
Izvori magije: Kovana Pošast
 

Zapovednik je prekrštenih ruku netremice gledao u žbira. „Čak i da ti poverujem, ostaje pitanje zašto su kamen-ljudi napravili tu... tu... stvar, i kako se ona uklapa u celu priču... Mislim da je ovo preveliko za mene! Iz ovih stopa ćeš poći u Beli Grad i izvestiti kralja o svemu, i neka nam je Svarog naklonjen u ovome.“ U tom trenutku, u prostoriju upade gologlavi vojnik sav zadihan, i praznih korica. „Gospodaru... gospodaru... zidine... vojska...“ Žurno mu prišavši, zapovednik ga uhvati za ramena i nemilosrdno ga prodrma. „Saberi se, vojniče! Šta se dešava?!“ Unezvereno kolutanje očiju vojnika je izazvalo da se hladna zmija straha promeškolji u utrobi vojvode. „Prilazi nam neka vojska sa istoka... Nemaju barjake, i ne duvaju u trube, pa ne možemo znati kome pripadaju, ali... nekako se neskladno kreću, kao da među njima ima i dosta ranjenika... i, gospodaru... kao da se i neko brdo kreće sa njima...“ Vojvoda i žbir samo izmeniše poglede i užurbano kretoše ka spoljnom bedemu. A na horizontu se pomaljala glinena plima, stotine i stotine golema koji su marširali ka Utvrdi, neki sa kopljima, neki sa čekićima, dok je veliki deo nosio samo stene u svojim ogromnim šakama. Samo bi se povremeno video poneki plavi prasak kada bi telo nekog popustilo pod divljom magijom. A iznad njih, iz crne magle su sjaktala dva crvena oka, sažižući svojim pogledom.

Vojvoda, lica belog poput devičanskog vela, hitro se okrete ka vilenjaku: „Pohitaj! Kraljevina mora znati u kakvoj smo opasnosti! Pokušaćemo da ih zadržimo dok ne stigne pojačanje.“ Vojvoda Atenije zatim pogleda u nebo i prošaputa tihu i kratku molitvu Gromovniku, pa se pope na uzvišenje na bedemu. Izvuče ogroman dvosekli mač iz korica i pogleda prestravljena lica okupljenih saboraca: „Vojnici! Braćo! Za Kraljevinu! Za Peruna! Do smrti!!!“

Dok je hitao ka Belome Gradu, vilenjaka su pratili zvuci borbe i krici umirućih. Ovoga puta nije smeo da zakasni...

Ocenite ovaj tekst:

 
 
XHTML 1.0 Strict & CSS2
Copyright © 2005-2017 Izvorimagije.com